1. Samuelova 20

¹A David pobeže iz Najota u Rami, i dodje i reče Jonatanu: Šta sam učinio? Kakva je krivica moja? I šta sam zgrešio ocu tvom, te traži dušu moju?

²A on mu reče: Sačuvaj Bože! Nećeš ti poginuti. Evo otac moj ne čini ništa, ni veliko ni malo, a da meni ne kaže; a kako bi to tajio od mene otac moj? Neće to biti.

³A David zaklinjući se opet reče: Otac tvoj zna dobro da sam našao ljubav u tebe, pa veli: Ne treba da dozna za ovo Jonatan, da se ne ožalosti. Ali tako živ bio Gospod i tako živa bila duša tvoja, samo je jedan korak izmedju mene i smrti.

⁴A Jonatan reče Davidu: Šta želi duša tvoja? Ja ću ti učiniti.

⁵I David reče Jonatanu: Evo sutra je mladina, kad treba s carem da jedem, pusti me dakle da se sakrijem u polju do treće večeri.

⁶Ako zapita za me otac tvoj, ti reci: Vrlo mi se molio David da otrči u Vitlejem grad svoj, jer je onde godišnja žrtva svega roda njegovog.

⁷Ako kaže: Dobro, biće miran sluga tvoj; ako li se razgnevi, znaj da je zlo naumio.

⁸Učini, dakle, milost sluzi svom, kad si veru Gospodnju uhvatio sa slugom svojim; ako je kakva krivica na meni, ubij me sam, jer zašto bi me vodio k ocu svom?

⁹A Jonatan mu reče: Bože sačuvaj; jer da doznam da je otac moj naumio zlo da te zadesi, zar ti ne bih javio?

¹⁰A David reče Jonatanu: Ko će mi javiti ako ti otac odgovori šta je zlo?

¹¹A Jonatan reče Davidu: Hodi da izadjemo u polje. I izidjoše obojica u polje.

¹²I Jonatan reče Davidu: Gospode Bože Izrailjev! Kad iskušam oca svog sutra u ovo doba ili prekosutra, i bude dobro po Davida, ako ne pošaljem k tebi i ne javim ti,

¹³Neka Gospod učini tako Jonatanu i tako neka doda. Ako li otac moj bude naumio da ti učini zlo, ja ću ti javiti, i opraviću te, i otići ćeš s mirom; i Gospod neka bude s tobom kao što je bio s ocem mojim.

¹⁴A i ti, dokle sam živ, činićeš meni milost Gospodnju da ne poginem;

¹⁵I nećeš uskratiti milosti svoje domu mom doveka, ni onda kad Gospod istrebi sve neprijatelje Davidove sa zemlje.

¹⁶Tako Jonatan učini veru s domom Davidovim govoreći: Gospod neka traži iz ruku neprijatelja Davidovih.

¹⁷I još zakle Jonatan Davida ljubavlju svojom k njemu, jer ga ljubljaše kao svoju dušu

¹⁸Potom reče mu Jonatan: Sutra je mladina, i pitaće se za te, jer će tvoje mesto biti prazno.

¹⁹A ti čekaj do trećeg dana, pa onda otidi brzo i dodji na mesto gde si se bio sakrio kad se ovo radilo, i sedi kod kamena Ezila.

²⁰A ja ću baciti tri strele ukraj tog kamena, kao da gadjam belegu.

²¹I evo poslaću momka govoreći mu: Idi, nadji strele. Ako kažem momku: Eto strele su za tobom ovamo bliže, digni ih; tada dodji, dobro je po te, i neće ti biti ništa, tako živ bio Gospod!

²²Ako li ovako kažem momku: Eto strele su pred tobom, tamo dalje; onda idi, jer te Gospod šalje.

²³A za ove reči što rekosmo ja i ti, evo, Gospod je svedok izmedju mene i tebe doveka.

²⁴Potom se David sakri u polju; i dodje mladina, i car sede za sto da jede.

²⁵A kad car sede na svoje mesto, po običaju na mesto kod zida, Jonatan usta, a Avenir sede do Saula, a mesto Davidovo beše prazno.

²⁶I Saul ne reče ništa onaj dan, jer mišljaše, dogodilo mu se štagod, te nije čist, zacelo nije čist.

²⁷A sutradan, drugi dan meseca, opet beše prazno mesto Davidovo, a Saul reče Jonatanu sinu svom: Zašto sin Jesejev ne dodje na obed ni juče ni danas?

²⁸A Jonatan odgovori Saulu: Vrlo me je molio David da otide do Vitlejema,

²⁹Rekavši: Pusti me, jer porodica naša ima žrtvu u gradu, i sam mi je brat zapovedio; ako sam, dakle, našao milost pred tobom, da otidem i vidim braću svoju. Zato nije došao na carev obed.

³⁰Tada se razgnevi Saul na Jonatana, te mu reče: Nevaljali i neposlušni sine! Zar ja ne znam da si izabrao sina Jesejevog sebi na sramotu i na sramotu svojoj nevaljaloj majci?

³¹Jer, dokle je živ sin Jesejev na zemlji, nećeš se utvrditi ni ti ni carstvo tvoje; zato pošlji sada i dovedi ga k meni, jer je zaslužio smrt.

³²A Jonatan odgovori Saulu ocu svom i reče mu: Zašto da se pogubi? Šta je učinio?

³³Tada se Saul baci kopljem na nj da ga ubije. Tada vide Jonatan da je otac njegov naumio ubiti Davida.

³⁴I usta Jonatan od stola njegovog, i ništa ne jede drugi dan po mladini; jer se zabrinu za Davida, što ga otac osramoti.

³⁵A kad bi ujutru, izadje Jonatan u polje u vreme kako beše ugovorio s Davidom, i s njim jedno momče.

³⁶I reče momku svom: Trči da mi nadješ strele koje ću pustiti. I momče otrča, a on pusti strelu preko njega.

³⁷A kad dodje momak do mesta kuda beše zastrelio Jonatan, viknu Jonatan za momkom govoreći: Nije li strela dalje napred?

³⁸Još viknu Jonatan za momkom: Brže, ne stoj. I momak Jonatanov pokupi strele, i vrati se gospodaru svom.

³⁹Ali momak ne znaše ništa, samo Jonatan i David znahu šta je.

⁴⁰I Jonatan dade oružje svoje momku koji beše s njim, i reče mu: Idi, odnesi u grad.

⁴¹I kad momak otide, David usta s južne strane i pade ničice na zemlju, i pokloni se tri puta, i poljubiše se, i plakaše obojica, a David osobito.

⁴²I reče Jonatan Davidu: Idi s mirom, kao što smo se zakleli obojica imenom Gospodnjim rekavši: Gospod da je svedok izmedju mene i tebe i izmedju mog semena i tvog semena doveka. (20:43) I tako David ustavši otide, a Jonatan se vrati u grad.