2. Kraljevima 23

¹Tada posla car, te se skupiše k njemu sve starešine Judine i jerusalimske.

²I otide car u dom Gospodnji i s njim svi ljudi iz zemlji Judine i svi Jerusalimljani i sveštenici i proroci i sav narod, malo i veliko, i pročita im sve reči knjige zavetne, koja se nadje u domu Gospodnjem.

³I car stojeći kod stupa učini zavet pred Gospodom da će oni ići za Gospodom i držati zapovesti Njegove i svedočanstva Njegova i uredbe Njegove svim srcem i svom dušom, vršeći reči tog zaveta napisane u toj knjizi. I sav narod prista na zavet.

⁴Tada zapovedi car Helkiji, poglavaru svešteničkom i sveštenicima drugog reda i onima koji čuvahu vrata, da iznesu iz crkve Gospodnje sve stvari koje behu načinjene Valu i gaju i svoj vojsci nebeskoj; i spali ih iza Jerusalima u polju kedronskom, i odnese pepeo od njih u Vetilj.

⁵I svrže sveštenike idolske koje behu postavili carevi Judini da kade po visinama u gradovima Judinim i oko Jerusalima tako i one koji kadjahu Valu, suncu i mesecu i zvezdama i svoj vojsci nebeskoj.

⁶I iznese gaj iz doma Gospodnjeg iza Jerusalima na potok Kedron, i spali ga na potoku Kedronu i satre u prah, i prosu prah na grobove sinova narodnih.

⁷I pokvari kuće kurvarske koje behu u domu Gospodnjem, u kojima žene tkahu zastirače za gaj.

⁸I dovedavši sve sveštenike iz gradova Judinih oskvrni visine gde kadjahu sveštenici od Geve do Virsaveje, i pokvari visine na vratima, i koja beše na ulasku na vratima Isusa zapovednika gradskog nalevo od vrata gradskih.

⁹Ali sveštenici onih visina ne pristupahu k oltaru Gospodnjem u Jerusalimu, nego jedjahu presne hlebove medju braćom svojom.

¹⁰Oskvrni i Tofet, koji beše u dolini sinova Enomovih, da ne bi niko više vodio sina svog ni kćeri svoje kroz oganj Molohu.

¹¹I ukloni konje koje behu postavili carevi Judini suncu od ulaska u dom Gospodnji do kuće Natan-Meleha dvoranina, koja beše u Farurimu; a kola sunčana sažeže ognjem.

¹²I oltare na krovu sobe Ahazove, koje behu načinili carevi Judini, i oltare koje beše načinio Manasija u oba trema doma Gospodnjeg, pokvari car, i uzevši ih odande baci prah od njih u potok Kedron.

¹³I visine prema Jerusalimu s desne strane na gori maslinskoj, koje beše načinio Solomun, car Izrailjev Astaroti gadu sidonskom i Hemosu gadu moavskom i Melhomu gadu sinova Amonovih, oskvrni car.

¹⁴I izlomi likove i iseče gajeve, i mesta njihova napuni kostiju ljudskih.

¹⁵I oltar, koji beše u Vetilju, visinu, koju beše načinio Jerovoam, sin Navatov, koji navede na greh Izrailja, i oltar i visinu pokvari, i spalivši visinu satre je u prah, i spali gaj.

¹⁶I obazrevši se Josija vide grobove koji behu onde na gori, i posla te izvadiše kosti iz grobova, i sažeže ih na oltaru i oskvrni ga, po reči Gospodnjoj, koju reče čovek Božji, koji napred kaza te stvari.

¹⁷I reče: Kakav je ono spomenik što vidim? Rekoše mu gradjani: Ono je grob čoveka Božijeg koji dodje iz Jude i napred kaza to što si učinio na oltaru u Vetilju.

¹⁸A on reče: Ostavite ga, niko da mu ne kreće kosti. Tako se sačuvaše kosti njegove s kostima onog proroka koji dodje iz Samarije.

¹⁹I sve domove visina po gradovima samarijskim koje načiniše carevi Izrailjevi gneveći Gospoda, pokvari Josija; i učini s njima sve onako kako učini u Vetilju.

²⁰I pokla sve sveštenike visina, koji behu onuda, na oltarima, i sažeže kosti ljudske na njima; potom se vrati u Jerusalim.

²¹Tada zapovedi car svemu narodu govoreći: Praznujte pashu Gospodu Bogu svom, kao što piše u knjizi zavetnoj.

²²Jer ne bi praznovana ovako pasha od vremena sudija koje sudiše Izrailju i za sve vreme careva Izrailjevih i careva Judinih.

²³Kao što bi osamnaeste godine cara Josije praznovana pasha Gospodu u Jerusalimu.

²⁴I one što se dogovaraju s duhovima i vračare, i likove i gadne bogove i sve gadove koji se vidjahu u zemlji Judinoj i u Jerusalimu istrebi Josija da izvrši reči zakona napisane u knjizi koju nadje Helkija sveštenik u domu Gospodnjem.

²⁵Ni pre njega ne beše takvog cara, koji bi se obratio ka Gospodu svim srcem svojim i svom dušom svojom i svom snagom svojom, sasvim po zakonu Mojsijevom, niti posle njega nasta takav kao on.

²⁶Ali se Gospod ne povrati od žestine velikog gneva svog, kojom se beše raspalio gnev Njegov na Judu za sve draženje kojim Ga beše dražio Manasija.

²⁷I reče Gospod: i Judu ću odbaciti od sebe kao što sam odbacio Izrailja, i grad ću ovaj odbaciti, koji sam izabrao, Jerusalim, i dom, za koji rekoh: Tu će biti ime moje.

²⁸A ostala dela Josijina i sve što je činio, nije li zapisano u dnevniku careva Judinih?

²⁹U njegovo vreme izadje Faraon Nehaon, car misirski na cara asirskog k reci Efratu, i car Josija izadje preda nj, a on kako ga vide ubi ga u Megidonu.

³⁰I mrtvog metnuše ga sluge njegove na kola, i odvezoše ga iz Megidona u Jerusalim, i pogreboše ga u grobu njegovom; i narod zemaljski uze Joahaza, sina Josijinog, i pomazaše ga i zacariše ga na mesto oca njegovog.

³¹Dvadeset i tri godine beše Joahazu kad poče carovati, i carova tri meseca u Jerusalimu. Materi mu beše ime Amutala, kći Jeremijina, iz Livne.

³²On činjaše što je zlo pred Gospodom sasvim kako su činili oci njegovi.

³³I sveza ga Faraon Nehaon u Rivli, u zemlji ematskoj da više ne caruje u Jerusalimu, i oglobi zemlju sto talanata srebra i talanat zlata.

³⁴A carem postavi Faraon Nehaon Elijakima, sina Josijinog na mesto Josije oca njegovog, i prede mu ime Joakim; a Joahaza uze i otide u Misir, a on umre onde.

³⁵A ono srebro i zlato dade Joakim Faraonu razrezavši na zemlju da bi dao novce po zapovesti Faraonovoj, od svakog uzimajući kako beše cenjen, srebro i zlato po narodu u zemlji, da da Faraonu Nehaonu.

³⁶Dvadeset i pet godina beše Joakimu kad poče carovati, i carova jedanaest godina u Jerusalimu. Materi mu beše ime Zevuda, kći Fedajeva, iz Rume.

³⁷A on činjaše što je zlo pred Gospodom sasvim kako su činili oci njegovi.