Dela apostolska 27

¹I kao što bi odredjeno da idemo u Talijansku, predaše i Pavla i druge neke sužnje kapetanu, po imenu Juliju, od ćesareve čete.

²A kad udjosmo u ladju adramitsku da plovimo u azijska mesta, otiskosmo se; i s nama beše Aristarh Makedonac iz Soluna.

³I drugi dan dodjosmo u Sidon. I Julije držaše Pavla lepo, i dopusti mu da odlazi k svojim prijateljima i da ga poslužuju.

⁴I odande odvezavši se doplovismo u Kipar, jer vetrovi behu protivni.

⁵I preplovivši pučinu kilikijsku i pamfilijsku dodjosmo u Miru likijsku.

⁶I onde našavši kapetan ladju aleksandrijsku koja plovi u Talijansku, metnu nas u nju.

⁷I plovivši mnogo dana sporo, i jedva došavši prema Knidu, jer nam vetar ne davaše, doplovismo pod Krit kod Salmone.

⁸I jedva se vozeći pored kraja, dodjosmo na jedno mesto koje se zove Dobra Pristaništa, kod kog blizu beše grad Laseja.

⁹A pošto prodje mnogo vremena, i već plovljenje ne beše bez straha, jer i post već beše prošao, savetovaše Pavle

¹⁰Govoreći im: Ljudi! Vidim da će plovljenje biti s mukom i velikom štetom ne samo tovara i ladje nego i duša naših.

¹¹Ali kapetan posluša većma krmanoša i gospodara od ladje negoli Pavlove reči.

¹²A ne budući pristanište zgodno za zimovnik, savetovahu mnogi da se odvezu odande, ne bi li kako mogli doći do Finika, i onde da zimuju u pristaništu kritskom, koje gleda k jugu i k zapadu.

¹³I kad dunu jug, mišljahu da im se volja ispuni, i podignuvši jedra plovljahu pokraj Krita.

¹⁴Ali ne zadugo potom dunu, nasuprot njemu, buran vetar koji se zove Evroklidon.

¹⁵A kad se ladja ote, i ne mogaše se vetru protiviti, predadosmo je valovima i nošahu nas.

¹⁶A kad prodjosmo mimo jedno ostrvo koje se zove Klauda, jedva mogosmo udržati čamac,

¹⁷Koji izvukavši, svakojako pomagahu, te ga privezasmo odozgo za ladju; a bojeći se da ne udari na prud, spustismo jedra, i tako se plavljasmo.

¹⁸A kad nam veoma dosadjivaše bura sutradan izbacivahu tovare.

¹⁹I u treći dan svojim rukama izbacismo alat ladjarski.

²⁰A kad se ni sunce ni zvezde za mnogo dana ne pokazaše, i bura ne mala navalila, beše propala sva nada da ćemo se izbaviti.

²¹I kad se zadugo nije jelo, onda Pavle stavši preda njih reče: Trebaše dakle, o ljudi! Poslušati mene, i ne otiskivati se od Krita, i ne imati ove muke i štete.

²²I evo sad vas molim da budete dobre volje: jer nijedna duša od vas neće propasti osim ladje;

²³Jer u ovu noć stade preda me andjeo Boga kog sam ja i kome služim,

²⁴Govoreći: Ne boj se, Pavle! Valja ti doći pred ćesara; i evo ti darova Bog sve koji se voze s tobom.

²⁵Zato ne bojte se, ljudi; jer verujem Bogu da će tako biti kao što mi bi rečeno.

²⁶Ali valja nam doći na jedno ostrvo.

²⁷A kad bi četrnaesta noć, i mi se u ponoći plavljasmo po adrijanskoj pučini, pomisliše ladjari da se približuju k nekakvoj zemlji.

²⁸I izmerivši dubinu nadjoše dvadeset hvati; i prošavši malo opet izmeriše, i nadjoše petnaest hvati.

²⁹Onda bojeći se da kako ne udare na prudovita mesta baciše sa stražnjeg kraja ladje četiri lengera, pa se moljasmo Bogu da svane.

³⁰A kad ladjari gledahu da pobegnu iz ladje, i spustiše čamac u more izgovarajući se kao da hoće s prednjeg kraja da spuste lengere,

³¹Reče Pavle kapetanu i vojnicima: Ako ovi ne ostanu u ladji, vi ne možete živi ostati.

³²Tada vojnici odrezaše uža na čamcu i pustiše ga te pade.

³³A kad htede da svane, moljaše Pavle sve da jedu, govoreći: Četrnaesti je dan danas kako čekate i ne jedući živite ništa ne okusivši.

³⁴Zato vas molim da jedete: jer je to za vaše zdravlje. A ni jednom od vas dlaka s glave neće otpasti.

³⁵I rekavši ovo uze hleb, i dade hvalu Bogu pred svima, i prelomivši stade jesti.

³⁶Onda se svi razveselivši i oni jedoše.

³⁷A u ladji beše nas duša svega dvesta i sedamdeset i šest.

³⁸I nasitivši se jela, olakšaše ladju izbacivši pšenicu u more.

³⁹A kad bi dan ne poznavahu zemlje; nego ugledaše nekakav zaliv s peskom, na koji se dogovoriše ako bude moguće, da izvuku ladju.

⁴⁰I podignuvši lengere vožahu se po moru, i odrešivši uža na krmama, i raširivši malo jedro prema vetriću koji duvaše, vožasmo se kraju.

⁴¹A kad dodjosmo kao na jedan jezik, gde se more kao razdeljuje, nasadi se ladja; i prednji kraj, koji se nasadi, osta tvrd da se ne može pomaknuti, a krma se razbijaše od sile valova.

⁴²A vojnici se dogovoriše da pobiju sužnje, da koji ne ispliva i ne uteče.

⁴³Ali kapetan želeći sačuvati Pavla zabrani njihov dogovor, i zapovedi onima koji znahu plivati da iskoče najpre, i da izidju na zemlju;

⁴⁴A ostali jedni na daskama a jedni na čemu od ladje. I tako izidjoše svi živi na zemlju.