Jevrejima 10

¹Jer zakon imajući sen dobara koja će doći, a ne samo obličje stvari, ne može nikada savršiti one koji pristupaju svake godine i prinose one iste žrtve.

²Inače bi se prestale prinositi se, kad oni koji služe ne bi više imali nikakve savesti za grehe, kad se jednom očiste;

³Nego se njima svake godine čini spomen za grehe.

⁴Jer krv junčija i jarčija ne može uzeti grehe.

⁵Zato, ulazeći u svet govori: Žrtava i darova nisi hteo, ali si mi telo pripravio.

⁶Žrtve i prilozi za greh nisu Ti bili ugodni.

⁷Tada rekoh: Evo dodjoh, u početku knjige pisano je za mene, da učinim volju Tvoju, Bože.

⁸I više kazavši: Priloga i prinosa i žrtava, i žrtava za grehe nisi hteo, niti su Ti bili ugodni, što se po zakonu prinose;

⁹Tada reče: Evo dodjoh da učinim volju Tvoju, Bože. Ukida prvo da postavi drugo.

¹⁰Po kojoj smo volji mi osvećeni prinosom tela Isusa Hrista jednom.

¹¹I svaki sveštenik stoji svaki dan služeći i jedne žrtve mnogo puta prinoseći koje nikad ne mogu uzeti grehe.

¹²A On prinesavši jedinu žrtvu za grehe sedi svagda s desne strane Bogu.

¹³Čekajući dalje dok se polože neprijatelji Njegovi podnožje nogama Njegovim.

¹⁴Jer jednim prinosom savršio je vavek one koji bivaju osvećeni.

¹⁵A svedoči nam i Duh Sveti; jer kao što je napred kazano:

¹⁶Ovo je zavet koji ću načiniti s njima posle onih dana, govori Gospod: Daću zakone svoje u srca njihova, i u mislima njihovim napisaću ih;

¹⁷I grehe njihove i bezakonja njihova neću više spominjati.

¹⁸A gde je oproštenje ovih onde više nema priloga za grehe.

¹⁹Imajući, dakle, slobodu, braćo, ulaziti u svetinju krvlju Isusa Hrista, putem novim i živim.

²⁰Koji nam je obnovio zavetom, to jest telom svojim,

²¹I sveštenika velikog nad domom Božijim:

²²Da pristupamo s istinim srcem u punoj veri, očišćeni u srcima od zle savesti, i umiveni po telu vodom čistom;

²³Da se držimo tvrdo priznanja nade: jer je veran onaj koji je obećao;

²⁴I da razumevamo jedan drugog u podbunjivanju k ljubavi i dobrim delima,

²⁵Ne ostavljajući skupštinu svoju, kao što neki imaju običaj, nego jedan drugog savetujući, toliko većma koliko vidite da se približuje dan sudni.

²⁶Jer kad mi grešimo namerno, pošto smo primili poznanje istine, nema više žrtve za grehe;

²⁷Nego strašno čekanje suda, i revnost ognja koji će da pojede one koji se suprote.

²⁸Ko prestupi zakon Mojsijev, bez milosti umire kod dva ili tri svedoka.

²⁹Koliko mislite da će gore muke zaslužiti onaj koji sina Božijeg pogazi, i krv zaveta kojom se osveti za poganu uzdrži, i Duha blagodati naruži?

³⁰Jer znamo Onog koji reče: Moja je osveta, ja ću vratiti, govori Gospod; i opet: Gospod će suditi narodu svom.

³¹Strašno je upasti u ruke Boga Živoga.

³²Opominjite se, pak, prvih dana svojih, u koje se prosvetliste i mnogu borbu stradanja podnesoste,

³³Koje postavši gledanje sa sramota i nevolja, a koje postavši drugovi onima koji žive tako.

³⁴Jer se na okove moje sažaliste, i dadoste s radošću da se razgrabi vaše imanje, znajući da imate sebi imanje bolje i nepropadljivo na nebesima.

³⁵Ne odbacujte, dakle, slobodu svoju, koja ima veliku platu.

³⁶Jer vam je trpljenje od potrebe da volju Božiju savršivši primite obećanje.

³⁷Jer još malo, vrlo malo, pa će doći Onaj koji treba da dodje i neće odocniti.

³⁸A pravednik živeće od vere; ako li odstupi neće biti po volji moje duše.

³⁹A mi, braćo, nismo od onih koji odstupaju na pogibao, nego od onih koji veruju da spasu duše.