Isaija 41

¹Umuknite preda mnom, ostrva; i narodi neka se potkrepe, neka pristupe, i tada neka kažu: Hajdemo da se sudimo.

²Ko je podigao pravdu s istoka? Ko je dozvao da ide za njim ustopce? Ko joj je pokorio narode i dao joj vlast nad carevima i učinio te su kao prah maču njenom i kao razvejana pleva luku njenom?

³Pogna ih, prodje mirno putem, kojim ne beše hodao nogama svojim.

⁴Ko je uradio i učinio to? I zove naraštaje od iskona? Ja, Gospod, prvi i poslednji, ja isti.

⁵Videše ostrva i uplašiše se, krajevi zemaljski zadrhtaše, približiše se i dodjoše.

⁶Jedan drugom pomagaše, i bratu svom govoraše: Budi hrabar.

⁷Drvodelja hrabraše zlatara: koji kleplje hrabraše onog koji kuje na nakovnju, govoreći: Dobro je za spajanje. I pritvrdjivaše klincima da se ne pomiče.

⁸Ali ti, Izrailju, slugo moj; Jakove, koga izabrah, seme Avrama prijatelja mog;

⁹Ti, koga uzeh s krajeva zemaljskih, i izmedju izabranih njenih dozvah te, i rekoh ti: Ti si moj sluga, ja te izabrah, i ne odbacih tebe;

¹⁰Ne boj se, jer sam ja s tobom; ne plaši se, jer sam ja Bog tvoj; ukrepiću te i pomoći ću ti, i podupreću te desnicom pravde svoje.

¹¹Gle, postideće se i posramiće svi koji se ljute na tebe; biće kao ništa i izginuće protivnici tvoji.

¹²Potražićeš suparnike svoje, ali ih nećeš naći, biće kao ništa, i koji vojuju na te, nestaće ih.

¹³Jer ja Gospod Bog tvoj držim te za desnicu, i kažem ti: Ne boj se, ja ću ti pomagati.

¹⁴Ne boj se, crviću Jakovljev, narodiću Izrailjev, ja ću ti pomagati, govori Gospod i Izbavitelj tvoj, Svetac Izrailjev.

¹⁵Gle, učiniću te da budeš kao sprava za vršenje nova sa zupcima: vreći ćeš gore i satrćeš ih, i brda ćeš obratiti u plevu.

¹⁶Vijaćeš ih, i vetar će ih odneti i vihor će ih rasuti, a ti ćeš se veseliti u Gospodu i hvalićeš se Svecem Izrailjevim.

¹⁷Siromahe i uboge, koji traže vode a nje nema, kojima se jezik osušio od žedji, njih ću uslišiti ja Gospod, ja Bog Izrailjev neću ih ostaviti.

¹⁸Otvoriću reke na visovima, i izvore usred dolina, pustinju ću obratiti u jezero vodeno, i suvu zemlju u izvore vodene.

¹⁹Posadiću u pustinji kedar, sitim, mirtu i maslinu; posadiću u pustoj zemlji jelu, brest i šimšir,

²⁰Da vide i poznaju i da promisle i razumeju da je to uradila ruka Gospodnja, i Svetac Izrailjev da je to stvorio.

²¹Iznesite parbu svoju, veli Gospod, pokažite razloge svoje, veli car Jakovljev.

²²Neka dodju i neka nam objave šta će biti; objavite nam šta je prvo bilo, da promislimo i poznamo šta će biti iza toga; ili kažite nam šta će biti unapredak.

²³Kažite šta će biti posle, i poznaćemo da ste bogovi; ili učinite šta dobro ili zlo, i divićemo se i gledati svi.

²⁴Gle, vi niste ništa, i delo vaše nije ništa; koji vas izbira, gad je.

²⁵Podigoh jednog sa severa, i doći će; od istoka sunčanog prizvaće ime moje, stupaće po glavarima kao po kalu i kao što lončar gazi blato.

²⁶Ko je objavio od iskona, da bismo znali, ili od starina, da bismo rekli: Istina je? Ali nema nikoga da bi objavio, niti ima koga da je napred kazao, niti ima koga da bi čuo reči vaše.

²⁷Ja prvi Sionu kažem: Eto, eto toga. U Jerusalimu ću dati ko će javljati dobre glasove.

²⁸Jer pogledam, ali nema nikoga, nema medju njima nijednoga ko bi savetovao; pitam ih, ali ne odgovaraju ni reči.

²⁹Gle, svi su taština, ništa su dela njihova; liveni su likovi njihovi vetar i ništavilo.