Isaija 51

¹Poslušajte me koji idete za pravdom, koji tražite Gospoda; pogledajte stenu iz koje ste isečeni, i duboku jamu iz koje ste iskopani;

²Pogledajte Avrama, oca svog, i Saru, koja vas je rodila, kako ga inokosnog pozvah i blagoslovih ga i umnožih ga.

³Jer će Gospod utešiti Sion, utešiće sve razvaline njegove, i pustinju njegovu učiniće da bude kao Edem i pustoš njegova kao vrt Gospodnji, radost će se i veselje nalaziti u njemu, zahvaljivanje i pevanje.

⁴Poslušaj me, narode moj, i čuj me, rode moj; jer će zakon od mene izaći i sud svoj postaviću da bude videlo narodima.

⁵Blizu je pravda moja, izaći će spasenje moje, i mišice će moje suditi narodima; mene će ostrva čekati i u moju će se mišicu uzdati.

⁶Podignite k nebu oči svoje i pogledajte dole na zemlju; jer će nebesa iščeznuti kao dim i zemlja će kao haljina ovetšati, i koji na njoj žive pomreće takodje; a spasenje će moje ostati doveka, a pravde moje neće nestati.

⁷Poslušajte me koji znate pravdu, narode, kome je u srcu zakon moj. Ne bojte se ruženja ljudskog i od huljenja njihovog ne plašite se.

⁸Jer će ih moljac izjesti kao haljinu, i kao vunu izješće ih crv; a pravda moja ostaje doveka i spasenje moje od kolena na koleno.

⁹Probudi se, probudi se, obuci se u silu, mišico Gospodnja; probudi se kao u staro vreme, za naraštaja prošlih; nisi li ti isekla Ravu i ranila zmaja?

¹⁰Nisi li ti isušila more, vodu bezdana velikog, od dubine morske načinila put da prodju izbavljeni?

¹¹Tako oni koje iskupi Gospod neka se vrate i dodju u Sion pevajući, i veselje večno neka bude nad glavom njihovom; radost i veselje neka zadobiju, a žalost i uzdisanje neka beži.

¹²Ja, ja sam utešitelj vaš; ko si ti da se bojiš čoveka smrtnog i sina čovečjeg, koji je kao trava?

¹³I zaboravio si Boga Tvorca svog, koji je razapeo nebesa i osnovao zemlju? I jednako se bojiš svaki dan gneva onog koji te pritešnjuje kad se sprema da zatire? A gde je gnev onog koji pritešnjuje?

¹⁴Brzo će se oprostiti sužanj, neće umreti u jami, niti će biti bez hleba.

¹⁵Jer sam ja Gospod Bog tvoj, koji raskidam more, da valovi njegovi buče; Gospod nad vojskama ime mi je.

¹⁶Ja ti metnuh u usta reči svoje i senom ruke svoje zaklonih te, da utvrdim nebesa i osnujem zemlju, i kažem Sionu: Ti si moj narod.

¹⁷Probudi se, probudi se, ustani, Jerusalime! Koji si pio iz ruke Gospodnje čašu gneva Njegovog, pio si, i talog iz strašne čaše ispio si.

¹⁸Od svih sinova koje je rodio nijedan ga nije vodio, i od svih sinova koje je othranio nijedan ga nije prihvatio za ruku.

¹⁹Ovo te dvoje zadesi; ko te požali? Pustoš i rasap, i glad i mač; ko će te utešiti?

²⁰Sinovi tvoji obamrli leže po krajevima svih ulica kao bivo u mreži puni gneva Gospodnjeg, i karanja Boga tvog.

²¹Zato čuj ovo, nevoljni, i pijani, ne od vina.

²²Ovako veli Gospod tvoj, Gospod i Bog tvoj, koji brani svoj narod: Evo uzimam iz tvoje ruke čašu strašnu, talog u čaši gneva svog; nećeš više piti.

²³Nego ću je dati u ruke onima koji te muče, koji govoriše duši tvojoj: Sagni se da predjemo, i ti si im podmetao ledja svoja da budu kao zemlja i kao ulica onima koji prelaze.