Isaija 6

¹Godine koje umre car Ozija videh Gospoda gde sedi na prestolu visokom i izdignutom, i skut Mu ispunjavaše crkvu.

²Serafimi stajahu više Njega, svaki ih imaše šest krila: dvema zaklanjaše lice svoje i dvema zaklanjaše noge svoje, a dvema leteše.

³I vikahu jedan drugom govoreæi: Svet, svet, svet je Gospod nad vojskama; puna je sva zemlja slave Njegove.

⁴I zadrmaše se pragovi na vratima od glasa kojim vikahu, i dom se napuni dima.

⁵I rekoh: Jao meni! Pogiboh, jer sam èovek neèistih usana, i živim usred naroda neèistih usana, jer Cara Gospoda nad vojskama videh svojim oèima.

⁶A jedan od serafima dolete k meni držeæi u ruci živ ugljen, koji uze s oltara kleštima,

⁷I dotaèe se usta mojih, i reèe: Evo, ovo se dotaèe usta tvojih, i bezakonje tvoje uze se, i greh tvoj oèisti se.

⁸Potom èuh glas Gospodnji gde reèe: Koga æu poslati? I ko æe nam iæi? A ja rekoh: Evo mene, pošalji mene.

⁹A On reèe: Idi, i reci tom narodu: Slušajte ali neæete razumeti, gledajte ali neæete poznati.

¹⁰Uèini da odeblja srce tom narodu i uši da im otežaju, i oèi im zatvori, da ne vide oèima svojim i ušima svojim da ne èuju i srcem svojim da ne razumeju i ne obrate se i ne iscele.

¹¹A ja rekoh: Dokle, Gospode? A On reèe: Dokle ne opuste gradovi da budu bez stanovnika i kuæe da budu bez ljudi, i zemlja dokle sasvim ne opusti,

¹²I dokle Gospod opravi daleko ljude i bude sama pustoš u zemlji.

¹³Ali æe još biti u njoj desetina, pa æe se i ona zatrti; ali kao hrast ili brest, kojima i kad zbace lišæe ostaje stablo, tako æe sveto seme biti njeno stablo.