Jeremija 6

¹Skupite se iz Jerusalima, sinovi Venijaminovi, i u Tekuji zatrubite u trubu, i podignite znak ognjen nad Vet-Akeremom, jer se vidi zlo od severa i velika pogibao.

²Učinih kćer sionsku da je kao lepa i nežna devojka.

³K njoj će doći pastiri sa stadima svojim, razapeće oko nje šatore, svaki će opasti svoje mesto.

⁴Spremite rat na nju, ustanite da udarimo u podne. Teško nama, jer dan naže, i senke večernje oduljaše.

⁵Ustanite da udarimo obnoć i razvalimo dvorove njene.

⁶Jer ovako govori Gospod nad vojskama: Secite drva, i načinite opkope prema Jerusalimu; to je grad koji treba pohoditi; koliki je god, nasilje je u njemu.

⁷Kao što izvor toči vodu svoju, tako on toči zloću svoju; nasilje i otimanje čuje se u njemu, preda mnom su jednako bolovi i rane.

⁸Popravi se, Jerusalime, da se ne otrgne duša moja od tebe, da te ne obratim u pustinju, u zemlju gde se ne živi.

⁹Ovako govori Gospod nad vojskama: Ostatak će se Izrailjev pabirčiti kao vinova loza. Turaj ruku svoju kao berač u kotarice.

¹⁰Kome ću govoriti i svedočiti da čuju? Gle, uho im je neobrezano, te ne mogu čuti; gle, reč je Gospodnja njima podsmeh, nije im mila.

¹¹Za to sam pun gneva Gospodnjeg; iznemogoh ustežući ga; prosuću ga na decu po ulicama i na sabrane mladiće, i čovek i žena uhvatiće se, i stari i vremeniti.

¹²I kuće će njihove pripasti drugima, i njive i žene, kad mahnem rukom svojom na stanovnike ove zemlje, veli Gospod.

¹³Jer od malog do velikog svi se dadoše na lakomstvo, i prorok i sveštenik, svi su varalice.

¹⁴I leče rane kćeri naroda mog ovlaš, govoreći: Mir, mir; a mira nema.

¹⁵Eda li se postideše što činiše gad? Niti se postideše niti znaju za stid; za to će popadati medju onima koji padaju; kad ih pohodim, popadaće, veli Gospod.

¹⁶Gospod reče ovako: Stanite na putevima i pogledajte, i pitajte za stare staze, koji je put dobar, pa idite po njemu, i naći ćete mir duši svojoj. A oni rekoše: Nećemo da idemo.

¹⁷I postavih vam stražare govoreći: Pazite na glas trubni. A oni rekoše: Nećemo da pazimo.

¹⁸Zato čujte, narodi, i poznaj, zbore, šta je medju njima.

¹⁹Čuj, zemljo! Evo ja ću pustiti zlo na ovaj narod, plod misli njihovih, jer ne paze na moje reči, i odbaciše zakon moj.

²⁰Šta će mi tamjan, što dolazi iz Save, i dobri cimet iz daleke zemlje? Žrtve vaše paljenice nisu mi ugodne, niti su mi prinosi vaši mili.

²¹Zato ovako govori Gospod: Evo ja ću metnuti ovom narodu smetnje, o koje će se spotaći i očevi i sinovi, sused i prijatelj mu, i poginuće.

²²Ovako govori Gospod: Evo narod će doći iz zemlje severne, i velik će narod ustati od krajeva zemaljskih.

²³Luk i koplje nosiće, žestoki će biti i nemilostivi, glas će im bučati kao more, i jahaće na konjima, spremni kao junaci da se biju s tobom, kćeri sionska.

²⁴Kad čujemo glas o njemu, klonuće nam ruke, tuga će nas spopasti i bolovi kao porodilju.

²⁵Ne izlazite u polje, i putem ne idite, jer je mač neprijateljev i strah unaokolo.

²⁶Kćeri naroda mog, pripaši kostret i valjaj se u pepelu, žali kao za sinom jedincem i ridaj gorko, jer će brzo doći na nas zatirač.

²⁷Postavih te da si stražara i grad narodu mom da doznaješ i izvidjaš put njihov.

²⁸Svi su odmetnici nad odmetnicima, idu te opadaju, bronza su i gvoždje, svi su pokvareni.

²⁹Izgoreše mehovi, oganj sažeže olovo, uzalud se pretapa, jer se zla ne mogu odlučiti.

³⁰Oni će se zvati srebro lažno, jer ih Gospod odbaci.