Jov 14

¹Čovek rodjen od žene kratka je veka i pun nemira.

²Kao cvet niče, i odseca se, i beži kao sen, i ne ostaje.

³I na takvog otvaraš oko svoje, i mene vodiš na sud sa sobom!

⁴Ko će čisto izvaditi iz nečista? Niko.

⁵Izmereni su dani njegovi, broj meseca njegovih u Tebe je; postavio si mu medju, preko koje ne može preći.

⁶Odvrati se od njega da počine dokle ne navrši kao nadničar dan svoj.

⁷Jer za drvo ima nadanja, ako se poseče, da će se još omladiti i da neće biti bez izdanka;

⁸Ako i ostari u zemlji koren njegov i u prahu izumre panj njegov,

⁹Čim oseti vodu, opet napupi i pusti grane kao prisad.

¹⁰A čovek umire iznemogao; i kad izdahne čovek, gde je?

¹¹Kao kad voda oteče iz jezera i reka opadne i usahne,

¹²Tako čovek kad legne, ne ustaje više; dokle je nebesa neće se probuditi niti će se prenuti oda sna svog.

¹³O da me hoćeš u grobu sakriti i skloniti me dokle ne utoli gnev Tvoj, i da mi daš rok kad ćeš me se opomenuti!

¹⁴Kad umre čovek, hoće li oživeti? Sve dane vremena koje mi je odredjeno čekaću dokle mi dodje promena.

¹⁵Zazvaćeš, i ja ću Ti se odazvati; delo ruku svojih poželećeš.

¹⁶A sada brojiš korake moje, i ništa ne ostavljaš za greh moj.

¹⁷Zapečaćeni su u tobocu moji prestupi, i zavezuješ bezakonja moja.

¹⁸Zaista, kao što gora padne i raspadne se, i kao što se stena odvali s mesta svog,

¹⁹I kao što voda spira kamenje i povodanj odnosi prah zemaljski, tako nadanje čovečije obraćaš u ništa.

²⁰Nadvadjuješ ga jednako, te odlazi, menjaš mu lice i otpuštaš ga.

²¹Ako sinovi njegovi budu u časti, on ne zna; ako li u sramoti, on se ne brine.

²²Samo telo dok je živ boluje, i duša njegova u njemu tuži.