Luki 8

¹Posle toga idjaše On po gradovima i po selima učeći i propovedajući jevandjelje o carstvu Božijem, i dvanaestorica s Njim.

²I neke žene koje behu isceljene od zlih duhova i bolesti: Marija, koja se zvaše Magdalina, iz koje sedam djavola izidje,

³I Jovana, žena Huze pristava Irodovog, i Susana, i druge mnoge koje služahu Njemu imanjem svojim.

⁴A kad se sabra naroda mnogo, i iz svih gradova dolažahu k Njemu, kaza u priči:

⁵Izidje sejač da seje seme svoje; i kad sejaše, jedno pade kraj puta, i pogazi se, i ptice nebeske pozobaše ga,

⁶A drugo pade na kamen, i iznikavši osuši se, jer nemaše vlage.

⁷I drugo pade u trnje, i uzraste trnje, i udavi ga.

⁸A drugo pade na zemlju dobru, i iznikavši donese rod sto puta onoliko. Govoreći ovo povika: Ko ima uši da čuje neka čuje.

⁹A učenici Njegovi pitahu Ga govoreći: Šta znači priča ova?

¹⁰A On reče: Vama je dano da znate tajne carstva Božijeg; a ostalima u pričama, da gledajući ne vide, i čujući ne razumeju.

¹¹A priča ova znači: Seme je reč Božija.

¹²A koje je kraj puta to su oni koji slušaju, ali potom dolazi djavo, i uzima reč iz srca njihovog, da ne veruju i da se ne spasu.

¹³A koje je na kamenu to su oni koji kad čuju s radosti primaju reč; i ovi korena nemaju koji za neko vreme veruju, a kad dodje vreme kušanja otpadnu.

¹⁴A koje u trnje pade, to su oni koji slušaju, i otišavši, od brige i bogatstva i slasti ovog života zaguše se, i rod ne sazri.

¹⁵A koje je na dobroj zemlji to su oni koji reč slušaju, i u dobrom i čistom srcu drže, i rod donose u trpljenju. Ovo govoreći povika: Ko ima uši da čuje neka čuje.

¹⁶Niko, pak, sveće ne poklapa sudom kad je zapali, niti meće pod odar, nego je metne na svećnjak da vide svetlost koji ulaze.

¹⁷Jer nema ništa tajno što neće biti javno, ni sakriveno što se neće doznati i na videlo izići.

¹⁸Gledajte, dakle, kako slušate; jer ko ima, daće mu se, a ko nema, uzeće se od njega i ono što misli da ima.

¹⁹Dodjoše pak k Njemu mati i braća Njegova, i ne mogahu od naroda da govore s Njim.

²⁰I javiše Mu govoreći: Mati Tvoja i braća Tvoja stoje napolju, hoće da Te vide.

²¹A On odgovarajući reče im: Mati moja i braća moja oni su koji slušaju reč Božiju i izvršuju je.

²²I dogodi se u jedan dan On udje s učenicima svojim u ladju, i reče im: Da predjemo na one strane jezera. I podjoše.

²³A kad idjahu oni On zaspa. I podiže se oluja na jezeru, i topljahu se, i behu u velikoj nevolji.

²⁴I pristupivši probudiše Ga govoreći: Učitelju! Učitelju! Izgibosmo. A On ustade, i zapreti vetru i valovima; i prestadoše i posta tišina.

²⁵A njima reče: Gde je vera vaša? A oni se poplašiše, i čudjahu se govoreći jedan drugom: Ko je Ovaj što i vetrovima i vodi zapoveda, i slušaju Ga?

²⁶I dodjoše u okolinu gadarinsku koja je prema Galileji.

²⁷A kad izidje On na zemlju, srete Ga jedan čovek iz grada u kome behu djavoli od mnogo godina, i u haljine ne oblačaše se, i ne življaše u kući, nego u grobovima.

²⁸A kad vide Isusa, povika i pripade k Njemu i reče zdravo: Šta je tebi do mene, Isuse, Sine Boga Najvišeg? Molim Te, ne muči me.

²⁹Jer Isus zapovedi duhu nečistom da izidje iz čoveka: jer ga mučaše odavno, i metahu ga u verige i u puta da ga čuvaju, i iskida sveze, i teraše ga djavo po pustinji.

³⁰A Isus ga zapita govoreći: Kako ti je ime? A on reče: Legeon; jer mnogi djavoli behu ušli u nj.

³¹I moljahu Ga da im ne zapovedi da idu u bezdan.

³²A onde pasaše po gori veliko krdo svinja, i moljahu Ga da im dopusti da u njih udju. I dopusti im.

³³Tada izidjoše djavoli iz čoveka i udjoše u svinje; i navali krdo s brega u jezero, i utopi se.

³⁴A kad videše svinjari šta bi, pobegoše i javiše u gradu i po selima.

³⁵I izidjoše ljudi da vide šta je bilo, i dodjoše k Isusu, i nadjoše čoveka iz koga djavoli behu izišli, a on sedi obučen i pametan kod nogu Isusovih; i uplašiše se.

³⁶A oni što su videli kazaše im kako se isceli besni.

³⁷I moli Ga sav narod iz okoline gadarinske da ide od njih; jer se behu vrlo uplašili. A On udje u ladju i otide natrag.

³⁸Čovek, pak, iz koga izidjoše djavoli moljaše da bi s Njim bio; ali ga Isus otpusti govoreći:

³⁹Vrati se kući svojoj, i kazuj šta ti učini Bog. I otide propovedajući po svemu gradu šta mu Isus učini.

⁴⁰A kad se vrati Isus, srete Ga narod, jer Ga svi očekivahu.

⁴¹I gle, dodje čovek po imenu Jair, koji beše starešina u zbornici, i pade pred noge Isusove, i moljaše Ga da udje u kuću njegovu;

⁴²Jer u njega beše jedinica kći od dvanaest godina, i ona umiraše. A kad idjaše Isus, turkaše Ga narod.

⁴³I beše jedna bolesna žena od tečenja krvi dvanaest godina, koja je sve svoje imanje potrošila na lekare i nijedan je nije mogao izlečiti,

⁴⁴I pristupivši sastrag dotače se skuta od haljine Njegove, i odmah stade tečenje krvi njene.

⁴⁵I reče Isus: Ko je to što se dotače mene? A kad se svi odgovarahu, reče Petar i koji behu s njim: Učitelju! Narod Te opkolio i turka Te, a Ti kažeš: Ko je to što se dotače mene?

⁴⁶A Isus reče: Neko se dotače mene; jer ja osetih silu koja izidje iz mene.

⁴⁷A kad vide žena da se nije sakrila, pristupi drhćući, i pade pred Njim, i kaza Mu pred svim narodom zašto Ga se dotače i kako odmah ozdravi.

⁴⁸A On joj reče: Ne boj se, kćeri! Vera tvoja pomože ti; idi s mirom.

⁴⁹Dok On još govoraše, dodje neko od kuće starešine zborničkog govoreći mu: Umre kći tvoja, ne trudi učitelja.

⁵⁰A kad ču Isus, odgovori mu govoreći: Ne boj se, samo veruj, i oživeće.

⁵¹A kad dodje u kuću, ne dade nijednome ući osim Petra i Jovana i Jakova, i devojčinog oca i matere.

⁵²A svi plakahu i jaukahu za njom; a On reče: Ne plačite, nije umrla nego spava.

⁵³I podsmevahu Mu se znajući da je umrla.

⁵⁴A On izagnavši sve uze je za ruku, i zovnu govoreći: Devojko! Ustani!

⁵⁵I povrati se duh njen, i ustade odmah; i zapovedi da joj daju neka jede.

⁵⁶I diviše se roditelji njeni. A On im zapovedi da nikome ne kazuju šta je bilo.