Mihej 7

¹Teško meni! Jer sam kao kad se obere letina, kao kad se pabirèi posle branja vinogradskog; nema grozda za jelo, ranog voæa želi duša moja.

²Nesta pobožnog sa zemlje i nema pravog medju ljudima, svi vrebaju krv, svaki lovi brata svog mrežom.

³Da èine zlo obema rukama što više mogu, ište knez; i sudija sudi za platu, i ko je velik govori opaèinu duše svoje, i spleæu je.

⁴Najbolji je izmedju njih kao trn, najpraviji je gori od trnjaka; dan stražara tvojih, pohodjenje tvoje dodje, sada æe se smesti.

⁵Ne verujte prijatelju, ne oslanjajte se na vodju; od one koja ti na krilu leži, èuvaj vrata usta svojih.

⁶Jer sin grdi oca, kæi ustaje na mater svoju, snaha na svekrvu svoju, neprijatelji su èoveku domaæi njegovi.

⁷Ali ja æu Gospoda pogledati, èekaæu Boga spasenja svog; uslišiæe me Bog moj.

⁸Nemoj mi se radovati, neprijateljice moja; ako padoh, ustaæu; ako sedim u mraku, Gospod æe mi biti videlo.

⁹Podnosiæu gnev Gospodnji, jer Mu zgreših, dok ne raspravi parbu moju i da mi pravicu; izvešæe me na videlo, videæu pravdu Njegovu.

¹⁰Neprijateljica æe moja videti, i sram æe je pokriti, koja mi govori: Gde je Gospod Bog tvoj? Oèi æe je moje videti; sada æe se ona pogaziti kao blato na ulicama.

¹¹U koje se vreme sazidaju zidovi tvoji, u to æe vreme otiæi zapovest nadaleko;

¹²U to æe vreme dolaziti k tebi od asirske do tvrdih gradova, i od tvrdih gradova do reke, i od mora do mora, i od gore do gore.

¹³A zemlja æe biti pusta sa stanovnika svojih, za plod dela njihovih.

¹⁴Pasi narod svoj s palicom svojom, stado nasledstva svog, koje živi osamljeno u šumi, usred Karmila; neka pasu po Vasanu i po Galadu, kao u staro vreme.

¹⁵Kao u vreme kad si izašao iz zemlje misirske pokazaæu mu èudesa.

¹⁶Narodi æe videti i postideæe se od sve sile svoje; metnuæe ruku na usta, uši æe im zaglušiti.

¹⁷Lizaæe prah kao zmija; kao bubine zemaljske drhæuæi izlaziæe iz rupa svojih; pritrèaæe uplašeni ka Gospodu Bogu našem, i Tebe æe se bojati.

¹⁸Ko je Bog kao Ti? Koji prašta bezakonje i prolazi prestupe ostatku od nasledstva svog, ne drži do veka gnev svoj, jer Mu je mila milost.

¹⁹Opet æe se smilovati na nas; pogaziæe naša bezakonja; baciæeš u dubine morske sve grehe njihove.

²⁰Pokazaæeš istinu Jakovu, milost Avramu, kako si se zakleo ocima našim u staro vreme.