Brojevi 21

¹A kad ču Hananej, car aradski, koji življaše na jugu, da ide Izrailj putem kojim idoše uhode, on se pobi s njima i zarobi ih nekoliko.

²Tada se Izrailj zavetova Gospodu i reče: Ako daš ovaj narod meni u ruke, do temelja ću raskopati gradove njihove.

³I usliši Gospod glas Izrailjev i dade mu Hananeje, a on zatre njih i gradove njihove, i prozva ono mesto Orma.

⁴Potom podjoše od gore Ora k Crvenom moru obilazeći zemlju edomsku, i oslabi duh narodu od puta.

⁵I vikaše narod na Boga i na Mojsija: Zašto nas izvedoste iz Misira da izginemo u ovoj pustinji? Jer nema ni hleba ni vode, a ovaj se nikakvi hleb već ogadio duši našoj.

⁶A Gospod pusti na narod zmije vatrene, koje ih ujedahu, te pomre mnogo naroda u Izrailju.

⁷Tada dodje narod k Mojsiju i rekoše: Zgrešismo što vikasmo na Gospoda i na tebe; moli Boga neka ukloni zmije od nas. I Mojsije se pomoli za narod.

⁸I Gospod reče Mojsiju: Načini zmiju vatrenu, i metni je na motku, i koga ujede zmija, neka pogleda u nju, pa će ozdraviti.

⁹I načini Mojsije zmiju od bronze, i metnu je na motku, i koga god ujede zmija on pogleda u zmiju od bronze, i ozdravi.

¹⁰Potom podjoše sinovi Izrailjevi, i stadoše u logor u Ovotu.

¹¹I iz Ovota otišavši stadoše u logor na brdima avarimskim u pustinji koja je prema moavskoj s istoka.

¹²Odande otišavši stadoše u logor u dolini Zaredu.

¹³I odatle otišavši stadoše u logor na brdu na Arnonu, koji je u pustinji i izlazi od medje amorejske. Jer je Arnon medja moavska izmedju Moavaca i Amorejaca.

¹⁴Zato se kaže u knjizi o ratovima Gospodnjim: Na Vajeva u Sufi i na potoke arnonske.

¹⁵Jer ti potoci, koji dopiru do mesta Ara, teku pokraj medje moavske.

¹⁶A otuda dodjoše k Viru; to je studenac za koji beše rekao Gospod Mojsiju: Skupi narod, i daću im vode.

¹⁷Tada peva Izrailj pesmu ovu: Diži se, studenče; pripevajte ga;

¹⁸Studenče, koji kopaše knezovi, koji iskopaše poglavari narodni s onim koji postavi zakon, palicama svojim. A iz pustinje otidoše u Mantanail,

¹⁹A iz Mantanaila, u Nadil, a iz Nadila u Vamot,

²⁰A iz Vamota u dolinu koja je u polju moavskom kod gore Fazge i gleda u pustinju.

²¹Tada posla Izrailj poslanike k Sionu, caru amorejskom govoreći:

²²Pusti da prodjemo kroz tvoju zemlju, nećemo svrtati ni u polje ni u vinograd, niti ćemo piti vode iz studenaca; ići ćemo carskim putem dokle ne predjemo medju tvoju.

²³Ali ne dade Sion Izrailju da prodje kroz zemlju njegovu, nego sabra Sion sav narod svoj, i izadje na Izrailja u pustinju, i dodje u Jasu, i pobi se s Izrailjem.

²⁴Ali ga iseče Izrailj oštrim mačem, i osvoji zemlju njegovu od Arona pa do Javoka, do sinova Amonovih, jer tvrda beše medja sinova Amonovih.

²⁵I uze Izrailj sva ona mesta i naseli se u svim gradovima amorejskim, u Esevonu i u svim selima njegovim.

²⁶Jer Esevon beše grad Siona, cara amorejskog, koji beše prvi zavojštio na cara moavskog i beše mu uzeo svu zemlju njegovu do Arnona.

²⁷Zato govore u priči: Hodite u Esevon, da se sagradi i podigne grad Sionov.

²⁸Jer oganj izadje iz Esevona, plamen iz grada Sionovog, i spali Ar moavski i stanovnike na visini arnonskoj.

²⁹Teško tebi, Moave; propao si; narode Hemosov; dao je sinove svoje koji utekoše i kćeri svoje u ropstvo Sionu, caru amorejskom.

³⁰Ali ih postreljasmo, propade Esevon do Devona, i potrsmo ih do Nofe, koja dopire do Medeve.

³¹I tako živi Izrailj u zemlji amorejskoj.

³²Potom posla Mojsije da uhode Jazir, i uzeše sela oko njega, i izagnaše Amorejce koji behu onde.

³³Potom obrativši se podjoše u Vasan; i izidje Og, car vasanski pred njih, on i sav narod njegov na boj u Edrajin.

³⁴A Gospod reče Mojsiju: Ne boj ga se; jer sam ga dao u tvoje ruke i sav narod njegov i zemlju njegovu; i učini mu kako si učinio Sionu, caru Amorejskom koji življaše u Esevonu.

³⁵I pobiše ga i sinove njegove i sav narod njegov, da ne osta nijedan, i osvojiše zemlju njegovu.