Psalmi 102

¹Gospode! Čuj molitvu moju, i vika moja nek izadje preda Te.

²Nemoj odvratiti lice svoje od mene; u dan kad sam u nevolji prigni k meni uho svoje, u dan kad Te prizivam, pohitaj, usliši me.

³Jer prodjoše kao dim dani moji, kosti moje kao topionica ogoreše.

⁴Pokošeno je kao trava i posahlo srce moje, da zaboravih jesti hleb svoj.

⁵Od uzdisanja mog prionu kost moja za meso moje.

⁶Postadoh kao gem u pustinji; ja sam kao sova na zidinama.

⁷Ne spavam, i sedim kao ptica bez druga na krovu.

⁸Svaki dan ruže me neprijatelji moji, i koji su se pomamili na mene, mnom se uklinju.

⁹Jedem pepeo kao hleb, i piće svoje rastvaram suzama.

¹⁰Od gneva Tvog i srdnje Tvoje; jer podigavši me bacio si me.

¹¹Dani su moji kao sen, koji prolazi, i ja kao trava osuših se.

¹²A Ti, Gospode, ostaješ doveka, i spomen Tvoj od kolena do kolena.

¹³Ti ćeš ustati, smilovaćeš se na Sion, jer je vreme smilovati se na nj, jer je došlo vreme;

¹⁴Jer slugama Tvojim omile i kamenje njegovo, i prah njegov žale.

¹⁵Tada će se neznabošci bojati imena Gospodnjeg, i svi carevi zemaljski slave Njegove;

¹⁶Jer će Gospod sazidati Sion, i javiti se u slavi svojoj;

¹⁷Pogledaće na molitvu onih koji nemaju pomoći, i neće se oglušiti molbe njihove.

¹⁸Napisaće se ovo potonjem rodu, i narod nanovo stvoren hvaliće Gospoda.

¹⁹Što je prinikao sa svete visine svoje, Gospod pogledao s neba na zemlju.

²⁰Da čuje uzdisanje sužnjevo, i odreši sinove smrtne;

²¹Da bi kazivali na Sionu ime Gospodnje i hvalu Njegovu u Jerusalimu,

²²Kad se skupe narodi i carstva da služe Gospodu.

²³Strošio je na putu krepost moju, skratio dane moje.

²⁴Rekoh: Bože moj! Nemoj me uzeti u polovini dana mojih. Tvoje su godine od kolena do kolena.

²⁵Davno si postavio zemlju, i nebesa su delo ruku Tvojih.

²⁶To će proći, a Ti ćeš ostati; sve će to kao haljina ovetšati, kao haljinu promenićeš ih i promeniće se.

²⁷Ali Ti si taj isti i godine Tvoje neće isteći.

²⁸Sinovi će sluga Tvojih živeti, i seme će se njihovo utvrditi pred licem Tvojim.