Psalmi 141

¹Gospode, vičem k Tebi, pohitaj k meni, čuj glas moljenja mog, kad vičem k Tebi.

²Nek izadje molitva moja kao kad pred lice Tvoje, dizanje ruku mojih kao prinos, večernji.

³Postavi, Gospode, stražu kod jezika mog, čuvaj vrata usta mojih.

⁴Ne daj srcu mom da zastrani na zle pomisli, da čini dela bezbožna s ljudima koji postupaju nepravedno; i da ne okusim sladosti njihove.

⁵Neka me bije pravednik, to je milost; neka me kara, to je ulje za glavu moju; glava moja neće odbaciti, ako će i više; nego je molitva moja protiv zloće njihove.

⁶Rasuše se po kamenim vrletima sudije njihove, i čuše reči moje kako su blage.

⁷Kao kad ko seče i teše, tako se razleteše kosti naše do čeljusti paklenih.

⁸Ali su k Tebi, Gospode, Gospode, upravljene oči moje, u Tebe se uzdam, nemoj odbaciti dušu moju.

⁹Sačuvaj me od zamke, koju mi metnuše, od lukavstva onih, koji čine bezakonje.

¹⁰Pašće u mreže svoje bezbožnici, a ja ću jedan proći.