Apokalipsa 14

¹I videh, i gle, Jagnje stajaše na gori sionskoj, i s Njim sto i četrdeset i četiri hiljade, koji imahu ime Oca Njegovog napisano na čelima svojim.

²I čuh glas s neba kao glas voda mnogih, i kao glas groma velikog; i čuh glas gudača koji gudjahu u gusle svoje.

³I pevahu kao novu pesmu pred prestolom i pred četiri životinje i pred starešinama: i niko ne mogaše naučiti pesme, osim onih sto i četrdeset i četiri hiljade koji su otkupljeni sa zemlje.

⁴Ovo su koji se ne opoganiše sa ženama, jer su devstvenici, oni idu za Jagnjetom kud god ono podje. Ovi su kupljeni od ljudi, prvenci Bogu i Jagnjetu.

⁵I u njihovim ustima ne nadje se prevara, jer su bez mane pred prestolom Božijim.

⁶I videh drugog andjela gde leti posred neba, koji imaše večno jevandjelje da objavi onima koji žive na zemlji, i svakom plemenu, i jeziku i kolenu i narodu.

⁷I govoraše velikim glasom: Bojte se Boga, i podajte Mu slavu, jer dodje čas suda Njegovog; i poklonite se Onome koji je stvorio nebo i zemlju i more i izvore vodene.

⁸I drugi andjeo za njim ide govoreći: Pade, pade Vavilon grad veliki: jer otrovnim vinom kurvarstva svog napoji sve narode.

⁹I treći andjeo za njim ide govoreći glasom velikim: Ko se god pokloni zveri i ikoni njenoj, i primi žig na čelo svoje ili na ruku svoju,

¹⁰I on će piti od vina gneva Božijeg, koje je nepomešano utočeno u čašu gneva Njegovog, i biće mučen ognjem i sumporom pred andjelima svetima i pred Jagnjetom.

¹¹I dim mučenja njihovog izlaziće va vek veka; i neće imati mira dan i noć koji se poklanjaju zveri i ikoni njenoj, i koji primaju žig imena njenog.

¹²Ovde je trpljenje svetih, koji drže zapovesti Božije i veru Isusovu.

¹³I čuh glas s neba gde mi govori: Napiši: Blago mrtvima koji umiru u Gospodu od sad. Da, govori Duh, da počinu od trudova svojih; jer dela njihova idu za njima.

¹⁴I videh, i gle, oblak beo, i na oblaku sedjaše kao Sin čovečiji, i imaše na glavi svojoj krunu zlatnu, i u ruci svojoj srp oštar.

¹⁵I drugi andjeo izidje iz crkve vičući velikim glasom Onome što sedi na oblaku: Zamahni srpom svojim i žnji, jer dodje vreme da se žnje, jer se osuši žito zemaljsko.

¹⁶I Onaj što sedjaše na oblaku baci srp svoj na zemlju, i požnjevena bi zemlja.

¹⁷I drugi andjeo izidje iz crkve što je na nebu, i imaše i on srp oštar.

¹⁸I drugi andjeo izidje iz oltara, koji imaše oblast nad ognjem, i povika s velikom vikom onome koji imaše srp oštri, govoreći: Zamahni srpom svojim oštrim, i odreži groždje vinograda zemaljskog; jer već sazreše zrna njegova.

¹⁹I baci andjeo srp svoj na zemlju, i obra vinograd zemaljski, i metnu u kacu velikog gneva Božijeg.

²⁰I otoči se kaca izvan grada, i izidje krv iz kace, tja do uzda konjima, hiljadu i šest stotina potrkališta.