Zaharija 6

¹Potom opet podigoh oči svoje, i videh, a to četvora kola izlažahu izmedju dve gore, a te gore behu od bronze.

²U prvim kolima behu konji ridji, a u drugim kolima konji vrani,

³A u trećim kolima konji beli, a u četvrtim kolima konji šareni, jaki.

⁴I progovorivši rekoh andjelu koji govoraše sa mnom: Šta je to, gospodaru moj?

⁵A andjeo odgovori i reče mi: To su četiri vetra nebeska, koji izlaze ispred Gospoda sve zemlje, gde stajaše.

⁶Konji vrani što su u jednim, oni idu u severnu zemlju; a beli idu za njima, a šareni idu u zemlju južnu.

⁷I jaki izašavši hteše da idu i prolaze zemlju; i reče: Idite prolazite zemlju. I stadoše prolaziti zemlju.

⁸Tada me zovnu, i reče mi: Vidi, koji otidoše u zemlju severnu, umiriše duh moj u zemlji severnoj.

⁹Potom mi dodje reč Gospodnja govoreći:

¹⁰Uzmi od roblja, od Heldaja i od Tovije i od Jedaje, koji dodjoše iz vavilonske, pa dodji istog dana i udji u dom Josije, sina Sofonijinog.

¹¹Uzmi srebra i zlata, i načini vence, i metni na glavu Isusu, sinu Josedekovom, poglavaru svešteničkom.

¹²I reci mu govoreći: Ovako veli Gospod nad vojskama: Evo čoveka, kome je ime Klica, koja će klijati s mesta svog i sagradiće crkvu Gospodnju.

¹³Jer će On sagraditi crkvu Gospodnju, i nosiće slavu, i sedeće i vladati na svom prestolu, i biće sveštenik na prestolu svom, i savet mirni biće medju obema.

¹⁴I venci neka budu Elemu i Toviji i Jedaji i Henu, sinu Sofonijinom za spomen u crkvi Gospodnjoj.

¹⁵I koji su daleko doći, će i gradiće crkvu Gospodnju, i poznaćete da me je Gospod nad vojskama poslao k vama. I to će biti ako uzaslušate glas Gospoda Boga svog.