Jov 29

¹Još nastavi Jov besedu svoju i reče:

²O da bih bio kao predjašnjih meseca, kao onih dana kad me Bog čuvaše,

³Kad svetljaše svećom svojom nad glavom mojom, i pri videlu Njegovom hodjah po mraku,

⁴Kako bejah za mladosti svoje, kad tajna Božija beše u šatoru mom,

⁵Kad još beše Svemogući sa mnom, i deca moja oko mene,

⁶Kad se trag moj oblivaše maslom, i stena mi točaše ulje potocima,

⁷Kad izlažah na vrata kroz grad, i na ulici nameštah sebi stolicu:

⁸Mladići videći me uklanjahu se, a starci ustajahu i stajahu,

⁹Knezovi prestajahu govoriti i metahu ruku na usta svoja,

¹⁰Upravitelji ustezahu glas svoj i jezik im prijanjaše za grlo.

¹¹Jer koje me uho čujaše, nazivaše me blaženim; i koje me oko vidjaše, svedočaše mi

¹²Da izbavljam siromaha koji viče, i sirotu i koji nema nikog da mu pomogne;

¹³Blagoslov onog koji propadaše dolažaše na me, i udovici srce raspevah;

¹⁴U pravdu se oblačih i ona mi beše odelo, kao plašt i kao venac beše mi sud moj.

¹⁵Oko bejah slepom i noga hromom.

¹⁶Otac bejah ubogima, i razbirah za raspru za koju ne znah.

¹⁷I razbijah kutnjake nepravedniku, i iz zuba mu istrzah grabež.

¹⁸Zato govorah: U svom ću gnezdu umreti, i biće mi dana kao peska.

¹⁹Koren moj pružaše se kraj vode, rosa bivaše po svu noć na mojim granama.

²⁰Slava moja podmladjivaše se u mene, i luk moj u ruci mojoj ponavljaše se.

²¹Slušahu me i čekahu, i ćutahu na moj savet.

²²Posle mojih reči niko ne progovaraše, tako ih natapaše beseda moja.

²³Jer me čekahu kao dažd, i usta svoja otvarahu kao na pozni dažd.

²⁴Kad bih se nasmejao na njih, ne verovahu, i sjajnost lica mog ne razgonjahu.

²⁵Kad bih otišao k njima, sedah u začelje, i bejah kao car u vojsci, kad teši žalosne.