Jov 30

¹A sada smeju mi se mladji od mene, kojima otaca ne bih hteo metnuti sa psima stada svog.

²A na šta bi mi i bila sila ruku njihovih? U njima beše propala starost.

³Od siromaštva i gladi samoćavahu bežeći od suva, mračna, pusta i opustošena mesta;

⁴Koji brahu lobodu po čestama, i smrekovo korenje beše im hrana.

⁵Izmedju ljudi behu izgonjeni i vikaše se za njima kao za lupežom.

⁶Življahu po strašnim uvalama, po jamama u zemlji i u kamenu.

⁷Po grmovima rikahu, pod trnjem se skupljahu.

⁸Behu ljudi nikakvi i bez imena, manje vredni nego zemlja.

⁹I njima sam sada pesma, i postah im priča.

¹⁰Gade se na me, idu daleko od mene i ne ustežu se pljuvati mi u lice.

¹¹Jer je Bog odapeo moju tetivu i muke mi zadao te zbaciše uzdu preda mnom.

¹²S desne strane ustajahu momci, potkidahu mi noge, i nasipaju put k meni da me upropaste.

¹³Raskopaše moju stazu, umnožiše mi muke, ne treba niko da im pomaže.

¹⁴Kao širokim prolomom naviru, i navaljuju preko razvalina.

¹⁵Strahote navališe na me, i kao vetar teraju dušu moju, i kao oblak prodje sreća moja.

¹⁶I sada se duša moja razliva u meni, stigoše me dani mučni.

¹⁷Noću probada mi kosti u meni, i žile moje ne odmaraju se.

¹⁸Od teške sile promenilo se odelo moje, i kao ogrlica u košulje moje steže me.

¹⁹Bacio me je u blato, te sam kao prah i pepeo.

²⁰Vičem k Tebi, a Ti me ne slušaš; stojim pred Tobom, a Ti ne gledaš na me.

²¹Pretvorio si mi se u ljuta neprijatelja; silom ruke svoje suprotiš mi se.

²²Podižeš me u vetar, posadjuješ me na nj, i rastapaš u meni sve dobro.

²³Jer znam da ćeš me odvesti na smrt i u dom odredjeni svima živima.

²⁴Ali neće pružiti ruke svoje u grob; kad ih stane potirati, oni neće vikati.

²⁵Nisam li plakao radi onog koji beše u zlu? Nije li duša moja žalosna bivala radi ubogog?

²⁶Kad se dobru nadah, dodje mi zlo; i kad se nadah svetlosti, dodje mrak.

²⁷Utroba je moja uzavrela, i ne može da se umiri, zadesiše me dani mučni.

²⁸Hodim crn, ne od sunca, ustajem i vičem u zboru.

²⁹Brat postah zmajevima i drug sovama.

³⁰Pocrnela je koža na meni i kosti moje posahnuše od žege.

³¹Gusle se moje pretvoriše u zapevku, i svirala moja u plač.