Apokalipsa 10

¹I videh drugog andjela jakog gde silazi s neba, koji beše obučen u oblak, i duga beše na glavi njegovoj, i lice njegovo beše kao sunce, i noge njegove kao stubovi ognjeni;

²I imaše u ruci svojoj knjižicu otvorenu, i metnu nogu svoju desnu na more, a levu na zemlju.

³I povika glasom velikim, kao lav kad riče; i kad on povika, govoraše sedam gromova glasove svoje.

⁴I kad govoriše sedam gromova glasove svoje, htedoh da pišem, i čuh glas s neba koji mi govori: Zapečati šta govoriše sedam gromova, i ovo ne piši.

⁵I andjeo kog videh gde stoji na moru i na zemlji, podiže ruku svoju k nebu,

⁶I zakle se Onim koji živi va vek veka, koji sazda nebo i šta je na njemu, i zemlju i šta je na njoj, i more i šta je u njemu, da vremena već neće biti;

⁷Nego u dane glasa sedmog andjela kad zatrubi, onda će se svršiti tajna Božija, kao što javi svojim slugama prorocima.

⁸I glas koji čuh s neba, opet progovori sa mnom i reče: Idi i uzmi knjižicu otvorenu iz ruke onog andjela što stoji na moru i na zemlji.

⁹I otidoh k andjelu, i rekoh mu: Daj mi knjižicu. I reče mi: Uzmi i izjedi je; i gorka će biti u trbuhu tvom, ali u ustima biće ti slatka kao med.

¹⁰I uzeh knjižicu iz ruke andjelove, i izjedoh je; i beše u ustima mojim kao med slatka, a kad je izjedoh, beše gorka u trbuhu mom.

¹¹I reče mi: Valja ti opet prorokovati narodima i plemenima i jezicima i carevima mnogima.